Kasnio jedan čovjek na dženazu.
Trčao je preko trga, sudarao se s prolaznicima, izvinjavao se, ali nije
usporavao. Sunce upeklo, Bože! Sava prokuhala, pa grad ko u pretis- loncu. U
čovjeka lice slano, i mokro, i izgorjelo, ali trči.
Džamija bješe na vrhu nekog brda. Tu
su i mezarja posuta oko nje kao ukrasi. Čovjek trči uz brdo. Okom nazire
okupljene ljude kako izlaze iz džamije.
„Još mogu stići“, pomisli i ubrza.
E sad, ovo dalje što se desilo
ispričao je Kica, kojeg nijedna dženaza ne maši jer je uvijek pijan ispred
svoje kuće, pored koje prođu sve dženaze. Švicarska penzija u žene, pa mu se
može. Elem, prenosim tačno njegove riječi koje sam sebi mora zapisati kako ne
bih nešto izostavio. Kaže on ovako:
– Čovjek preskoči džamijsku ogradu i
taman da uspori, noge ga prestadoše slušati i nastaviše da trče. Ko opsjednut,
majke mi. Trči on i viče. Projuri kraj nas, pa među nišane. Gledamo mi za njim,
kad ono PUF! nestade! Nema čojka. Mi tamo, upo u iskopano mezarje i glavom u
neki kamen. Hodža poče nešto učit. Ja gledam i ne kontam. Mrtav čovjek. Uzimam
ti ja lopatu i pitam ostale: „Hoćemo ga odmah tu…?“ Oni na mene ko da sam Bog
te pito šta predložio. Jebi ga, kontam ja, kad već leži, ali helem nejse.
Ostavim ja lopatu i kažem: „U pravu ste. Hajmo mi prvo ovog što smo počeli, pa
ćemo ovog poslije vidjeti šta ćemo...“
Tu mu priča završava.
Pitao sam Kicu: – Pa šta bi s
čovjeka?
On me pogleda, ali ništa ne reče.
