– Uglavnom tako… –  bio je Džemin zaključak. – A, kad umrem, rekao sam, ne d'o vam dragi Bog da me zakopate u ovu zemlju. U njoj neću ni da trunem, kamoli na njoj da živim.

– Pa šta ćemo s tebe? – upita Safet.

– Bacite me u Savu. S brodice. Kao što bi svakog pravog Brčaka trebalo kad preseli.

Safet zakoluta očima.

– Blago tebi pa možeš razmišljati o umiranju – odbrusi mu Safet, koji je bio nešto mlađi od Džeme.

– Doći će i tvoje vrijeme. Ne sikiraj se – tješio ga je Džemo sarkastično. – Ako ništa, tad će ti biti jasno o čemu sam ti tupio jezik.

– Tupio zube – prigovori mu Safet. – Kaže se tupio zube, a ne tupio jezik.

Džemo ga pogleda, odmjeri, šmrknu svojim nosom i kiselo se nasmiješi i izdahnu.

– Znaš ti koja je razlika između Brčaka i Brćaka?

– Ne znam – reče Safet umorno.

– Brčak ti je čovjek koji je iz Brčkog, a Brćak je čovjek u kojem je Brčko.

Safet se uhvati za glavu:

– Nemoj hljeba ti više. Glava me zaboli. Odmori me, molim te.

– A znaš li što te boli? Zato što si ti Brčak, a ja sam pravi Brćak. Ja mogu čitav dan ovako. Meni to nije ništa… – reče Džemo ponosno, gledajući prolaznike kroz izlog kafića. Vedro lice mu se najednom zamrači kao da mu iz tijela izmaknu pregršt duše. – Ko su ovi ljudi? – promuca. – Nikog ne znam!